principessa.

Naterala sam sebe da otvorim Note i da iskucam koje slovo.

Odavno sam prestala s tim.

Zašto?

Verujte mi da ne znam,inspiracija mi je na nuli,

ali ja sam za 5

:)

Rekli su mi da svetom vladaju boje. Da se srećni ljudi najlepše smeju,ali da kasnije najviše pate. Rekli su mi još štošta,ali zar vredi slušati? Kažu da mi optimistični ne možemo da živimo samo od toga. Kažu da hleb poskupljuje zbog hira nekog glavonje da promeni BMW, jer mu je onaj od prošle godine dosadio. Meni ne treba BMW, samo mali iskorak iz monotonije.

Često nalazim sebe kako ležim na krevetu raširenih ruku, sobom se širi neki umirujući miris kupljen u indijskoj radnji. Teško dišem. U nozdrvama osećam pritisak, nos je crven, u glavi mi udaraju bubnjevi čežnje, koža je meka i bleda.

Vreme stoji.

Jedini pomeraj koji osećam su moje grudi, sakupljam u njima vazduh koji ima ukus tvoje kože. Previše si boleo da se okreneš na peti i odšetaš.

Ternutno je moj život baziran na surovoj realnosti.

Hodam,dižem glavu visoko.

Hodam,nebo voli strpljive.

I dalje prelazim zebru uzdignute glave. Pokušala bih da vam demonstriram,ali više ne upravljam svojim telom. Teško je i svojeglavo ,odupire se svakom mom pokušaju. Ponekad umem da budem loša,ali stvarno loša. U onim momentima kada kažem Sofiji da crkne, kada okrećem leđa drugima i kada sam dovoljna sama sebi. Mislim da su krivci sumorni dani. Uhvati me neka faza..tuga..šta li? Ne znam koliko sa dugo tako ležala na trnju sećanja, stotine misli mi tutnjaju kroz glavu poput konjskih galopa ali ih ne razumem.

Ali nadam se da danas nije običan dan. Nemam razloga za tugu.

Ali dođe mi ponekad.

Da te nazovem i vrisnem ti u slušalicu da želim da te vidim, da ti skočim u zagrljaj i poljubim te u uho.

Priznajem i to da mi nedostaješ.

Nedostaješ na neki nedefinisan način.

Nejasna sam.

Moja jednačina nema resenja.

Previše je nepoznatih...vertikalno i dijagonalno.

Gledaj svet mojim očima, jednim u juče, drugim u sutra.

i nije tu.