Naterala sam sebe da otvorim Note i da iskucam koje slovo.
Odavno sam prestala s tim.
Zašto?
Verujte mi da ne znam,inspiracija mi je na nuli,
ali ja sam za 5
:)
Rekli su mi da svetom vladaju boje. Da se srećni ljudi najlepše smeju,ali da kasnije najviše pate. Rekli su mi još štošta,ali zar vredi slušati? Kažu da mi optimistični ne možemo da živimo samo od toga. Kažu da hleb poskupljuje zbog hira nekog glavonje da promeni BMW, jer mu je onaj od prošle godine dosadio. Meni ne treba BMW, samo mali iskorak iz monotonije.
Često nalazim sebe kako ležim na krevetu raširenih ruku, sobom se širi neki umirujući miris kupljen u indijskoj radnji. Teško dišem. U nozdrvama osećam pritisak, nos je crven, u glavi mi udaraju bubnjevi čežnje, koža je meka i bleda.
Vreme stoji.
Jedini pomeraj koji osećam su moje grudi, sakupljam u njima vazduh koji ima ukus tvoje kože. Previše si boleo da se okreneš na peti i odšetaš.
Ternutno je moj život baziran na surovoj realnosti.
Hodam,dižem glavu visoko.
Hodam,nebo voli strpljive.
I dalje prelazim zebru uzdignute glave. Pokušala bih da vam demonstriram,ali više ne upravljam svojim telom. Teško je i svojeglavo ,odupire se svakom mom pokušaju. Ponekad umem da budem loša,ali stvarno loša. U onim momentima kada kažem Sofiji da crkne, kada okrećem leđa drugima i kada sam dovoljna sama sebi. Mislim da su krivci sumorni dani. Uhvati me neka faza..tuga..šta li? Ne znam koliko sa dugo tako ležala na trnju sećanja, stotine misli mi tutnjaju kroz glavu poput konjskih galopa ali ih ne razumem.
Ali nadam se da danas nije običan dan. Nemam razloga za tugu.
Ali dođe mi ponekad.
Da te nazovem i vrisnem ti u slušalicu da želim da te vidim, da ti skočim u zagrljaj i poljubim te u uho.
Priznajem i to da mi nedostaješ.
Nedostaješ na neki nedefinisan način.
Nejasna sam.
Moja jednačina nema resenja.
Previše je nepoznatih...vertikalno i dijagonalno.
Gledaj svet mojim očima, jednim u juče, drugim u sutra.
"Voleo sam je tako lako a tako sam tesko to znao da pokazem a onda odjednom raspored mladeza na njenim ledjima kao tajna mapa pokazao mi je u koje zvezde treba da se zagledam i tako, eto ti pesma, ludo jedna..."
Napisacu ti nesto.Ne da te povredim,ne da te prodbudim iz tvoga sna,nego da u tebi opet prodrmam onog coveka koga sam do neba dizala.
Napisacu ti nesto.Nesto o tome kako precrtavam dane,kako ih provodim u monotoniji i dosadi,u suzama i iscekivanju.Pokusacu da ti iskazem recima bol i patnju,prazninu koju osecam jer tebe nema tu.
Ne zelim da te ovim povredim,ne zelim nista da ti prebacim.Mozda cu to nesvesno uciniti,ali to mi nije namera.
Namera mi je da ti napisem nesto o tome kako danima mislim o tebi,kako ti ovim dajem deo sebe.Ali kako da se sa ovim "necim" opet budim opet budim na tvojoj levoj strani grudnog kosa,kako da dotaknem rub tvojih usana,tvoje misli? Mogu samo da probam da ti prenesem sve one bolne i nezne misli koje nocima trepere i radjaju se u meni.
Ali kako da na papir prenesm sve svoje suze?Kako da ti iskazem svu svoju ljubav,kad ona ne bi mogla da stane ni u celu knjigu?
Ipak pokusacu da ti napisem nesto o najlepsem delu moga zivota,o zelenkastim ocima koje idalje sanjam,o trenucima sa tobom,za koje sam zivela.Al sve je to samo dim.
Jedino sto zelim sada je da ti kazem da te beskrajno volim.
I ako sto bi Balasevic rekao: "Evo ti pesma,ludo jedna.."
Ponekad se zagledam u dubinu svoje duse i zapitam sta uopste trazim? Pravu ljubav? Sta ocekujem od nje? Da li ja ustvari mnogo trazim? Da li je previse sto kraj sebe zelim osobu koja ce da me voli,ceni,kojoj necu biti samo "jos jedna u nizu",vec ona koja ce biti i ostati PRVA,u svakom narednom..nizu.
Smesno,zar ne?
Jer to sam ja ocekivala od tebe.Nisam trazila da hodas ispred mene,jer tada te mozda ne bih sledila.Niti da ides iza mene,jer tada mozda ne bih znala kuda da te vodim.Samo sam trazila da hodas pored mene,budes tu.Trazila sam..tako malo,cini mi se,a tebi je i to malo bilo mnogo.Trazila sam samo malo ljubavi.Ali da bi posedovao ljubav,moras je deliti.
A ti? Ponekad se zapitam sta si ti ustvari zeleo. Da li bar pola onoga sto sam ja? Ustvari ne zelim da cujem odgovor,plasim ga se.
Mada,da li sam ti vec jednom rekla koliko se nadam svakom nasem novom danu? Da li sam ti rekla koliko cekanje boli? Koliko boli taj prokleti osecaj samoce? I da je nadanje moj najbolji drug?
Da li se ikada pitas,sta je moglo da bude? I sta sada imamo,a sta smo mogli imati? Ko nam je uzeo tu bezuslovnu ljubav? Vreme,losi ljudi,ili smo mozda sami krivi? Mozda ni ti ni ja nismo bili dovoljno pozrtvovani,borbeni..mozda smo se samo nadali i cekali,a nismo pokazivali lojalnost i zalaganje za nas dvoje!Mozda..dokle vise mozda? Dokle cu sebi postavljati pitanja i ziveti od onoga "sta bi bilo kad bi bilo".Ja ne mogu vise da gledam kroz prozor autobusa,ne bi li te ugledala.Ne mogu,nemam snage.
A hocu da si tu,u svakom novom danu.Hocu da opet imam razlog,za one iskrene,decije osmehe.
"A ja bih mogla.Mogla bih da ti kazem da te jos uvek sanjam.Da te jos uvek volim.Ali nista necu reci.Cutacu.Jer i kada cutim-cutim o tebi."
Mozda gresim kada cutim,a vristala bih.Mozda bih trebala da kazem sve one male reci,beznacajne,a opet tako bitne.Veruj mi,nije mi lako.Ja bih ti sada napisala jedno malo i nebitno "volim te". Vristala bih da te volim,da bih zbog tebe gurala kamen uz planinu,kao Sizif :),preplivala more-iako ne znam da plivam,preletela planine,isla do kraja sveta-zbog tebe.Jer bez tebe se svako jutro budim sa zeljom da na ekranu telefona ugledam "1 nova poruka-Otpisani".Jer i kada ne spavam ja te sanjam.Kada nisi tu..Znas li da onda kada te nema sve boli,pece,nedostaje mi pola moga sveta,nedostaje mi ono malo ljubavi,tvoj osmeh i uzurbani hod niz ulicu.
Mozes li da zamislis? Hodam ulicama,trazim odgovore na hiljadu pitanja.Osecam kao da nisam deo ovog sveta.Hodam a zemlju ne dodirujem.Kroz glavu mi prolaze svi oni trenuci koje sam s tobom delila.Samo neka toplina me prodje s vremena na vreme kada se setim vreline daha na usnama,mene i tebe..Skoro da mogu da osetim napetost u sobi i moje srce koje hoce da iskoci.
A onda sutra,opet ista slika,sumorna stvarnost,isti ljudi,nestaje secanje.Grcevito se drzim za njega,necu da ode i postane jos jedna proslost.Oprosti mi.NE mogu tako lako da ga pustim da ode.Zelim da taj trenutak ostane zauvek samo moj.
A ti odlazis.Nervozno palim cigaretu.Okreni se i pogledaj me u oci.Ja u tvojim zelim da vidim svoju buducnost.Buducnost koja gori zbog nas negde daleko.
Da li je potrebno da ti kazem da nikad nikog nisam,necu i ne zelim da volim ovako? Molim te,tiho,na prstima predji prag ove sadasnjosti.Zaustavi vetar.Ali ostavi bar neku sitnicu za sobom,da se mozes vratiti kada zakljucam uspomene.Idi,onako kako samo ti umes,na svoj prefinjen nacin.
U sobi tama,do pola izgorela cigareta i neka muzika.Kraj koji sam vec negde videla,blistav i nepotrebno ubitacan.Kraj koji za sobom ostavlja tragove..Boli.
